Станислав Бинички

Иако мало по броју, оно што је Бинички дао – наше је

Композитор и диригент Станислав Бинички, чије име носи наша школа, родио се 27. јула 1872. године у Јасици. Занимљиво је то да се родио у касарни потоњерске чете, којом је командовао отац Станислава Биничког – Стефан. Та касарна је касније постала зграда школе. Можда се баш поред Мораве (школа се налази уз саму реку), зачела најпопуларнија композиција Станислава Биничког “ Марш на Дрину“

Његов лик, као човека и композитора, осветљавају речи Бранислава Нушића: „Иако мало по броју, оно што је Бинички дао – наше је. Он је од оних наших музичара и композитора,  који су ушли у душу наше народне песме, певају је и сами, воле је, уживају у њој. Песме Биничког одликују се народним колоритом. Све што је имао, све што је могао дати, Бинички је приложио културном развитку и напретку свога народа“. Мада је као композитор припадао Београдској школи и био носилац сложенијих музичких облика, читав његов живот условио је да до краја остане наклоњен оријенталном мелосу и сензуалности.

 Прва музичка знања стекао је од Стевана Мокрања и Јосифа Маринковића, певајући у хору Обилић. За време студија на Филозофском факултету у Београду оснива Академско музичко друштво. Затим, после једногодишњег рада у гимназији у Лесковцу одлази у Минхен, где, између 1855. и 1899. године, студира композицију и соло певање. Након завршених студија, вратио се у Београд, где је учествовао у развоју музичке и педагошке делатности. Постаје војни капелник и оснива први симфонијски Београдски војни оркестар, а 1904. и Музику краљеве гарде којом диригује до 1920. Заједно са Мокрањцем и К. Манојловићем оснива Српску музичку школу. Био је хоровођа многих певачких друштава и диригент Народног позоришта, где је и 1920. године основао Оперу, чији је први диригент и директор био.

  Од 1924. посвећује се компоновању, познат је и по томе што је за своје композиције користио је фолклорне мотиве. Његово најпознатије дело је, прва у српској музици, опера На уранку, опера у једном чину из 1903, на текст Бранислава Нушића, која се сматра првом српском опером са елементима народне музике.

Аутор је већег броја композиција за војне дувачке оркестре: увертире Из мог завијчаја, циклуса народних песама у обради На Липару, циклуса Песме из Јуне Србије и Мијатовке, војних маршева На Дрину и Парадни марш. Сматра се да је најпознатији српски марш, На Дрину, Бинички посветио пуковнику Стојановићу, који је погинуо у Бици на Церу.

 Компоновао је музику за бајку Љиљан и оморика, увертиру за Војновићев Еквиноцио, музику за позоришне комаде Пут око света, Наход, Ташана и др.

Фебруара 2008. године у Београду је пронађена грамофонска плоча издавача Цонцерт Грамопхоне Рецорд (оквирно, снимак је око 1910.) са снимком војне капеле којом диригује Станислав Бинички. Плоча се данас налази у фонду Народне библиотеке Србије.

Станислав Бинички је био уважена личност када је, крајем тридесетих година двадесетог века, позван да по први пут чује новопостављена звона на новој, управо завршеној цркви Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду. Према запису у црквеном летопису Бинички је, слушајући, у одушевљењу узвикнуо: „Ето коначно и Београд доби права црквена звона“.